Rešeni da skoče sa ivice života!

Većina mi kaže da sam, ako ne lud, onda malo neprilagođen. Moja žena to voli da definiše kao “odlepljen od stvarnosti”, jer imam ideje i ciljeve koji se baš i ne poklapaju sa srpskom, balkanskom, pa ni širom stvarosti.

Ja, sa druge strane, mogu da verujem da, ogromnom broju ljudi, ono što pričam, zaista, deluje kao naučna fantastika.

Ono što sada imam svima je bilo potpuno nerealno pre sedam godina. Na primer… Govorili su mi da kompanija ne može da se napravi bez početnog kapitala, jer sam verovao da svaka ideja ima dovoljnu snagiu da privuče i ljude i novac, na kraju krajeva. Posledica ovog verovanja uprkos logici je bila da nakon šest godina življenja uprkos životu dobijemo Image Read More…

Advertisements

Veliki Brat ostavlja svoju decu!

Juče sam napisao tekst o tome, kako je Istraživačka stanica u Petnici prvi put, od kada postoji pusta i bez polaznika. Pre toga pisao sam o darovitim pojedincima i o tome kako u Srbiji trenutno živi par stotina dece koja mogu da promene svet. Pričali smo o tome kako mali šahisti, genetičari i programeri uprkos nemanju uslova i zanemarivanju od strane društva pobeđuju na raznim olimpijadama …

Bilo je više od 10,000 čitanja i mnogo komentara, a ono što je interesantno je da se oko 98% ljudi složilo koliku nepravdu Država čini!

Da li možemo da razmišljamo suprotno? Da li Država možda čini pravu stvar? Šta ako Država, ma koja politička troslovna skraćenica stajala iza njenih postupaka, samo istraje u zapostavljanju darovitih ljudi – možda se desi se jedna neočekivana stvar. Možda ljudi promene uverenja!

Znate, većina ljudi sada, makar negde duboko u sebi očekuje da tamo treba da postoji neko ko treba da se brine o njima. Zato, što pre budemo razumeli da pravi život počinje onda kada odlučimo da budemo uzrok stvari koje se dešavaju oko nas, a ne pasivni učesnik u događajima pre ćemo prestati da očekujemo pomoć. Pre ćemo prekinuti nesvesnu misaonu strukturu u kojoj mi, nemoćni čekamo nekog Velikog Brata da nam pomogne.

Ipak, priznaćete život u Matriksu je mnogo prijatniji, ali za sve one koji požele da baš danas sa suvozačkog pređu na mesto vozača autobusa koji se zove život evo jednog filma sa našeg kanala IQ Skola http://www.youtube.com/watch?v=qtvSA9L_fnk

Na posletku završio bih mišlju koju je jutros na našoj fejsbuk strani Inspiracija napisala moja saradnica Bojana citirajući jednog poznatog pisca motivacionih knjiga “Kada vas motiviše neki veliki cilj, neki izvanredan projekat, vaše misli kidaju stege koje ih sputavaju, vaš um prevazilazi granice, vaša svest se širi u svim pravcima i vi ste u novom, velikom, divnom svetu. Uspavane snage, sposobnosti i talenti dolaze do izražaja i vi otkrivate da ste postali veća osoba nego što ste ikad sanjali da ćete biti.”

Ljudi ko vam je kriv?! Zašto rađate pametnu decu?! Nama ona ne trebaju, zato što znaju da razmišljaju!

1995 godine sam prvi put otišao u Istraživačku Stanicu Petnica. Prva rečenica koju sam zapamtio iz usta njenog Gurua, direktora VIgora Majića bila je: “Bilo bi najbolje da većina vas ne postane naučnik nego biznismen koji će svojim biznisom pomoći nauci, jer je to jednako važno koliko i sama istraživanja…

petnicaKao klinci od 13 godina to nismo shvatali, ali dobri stari guru je znao koliko napora stoji iza obezbeđivanja deci da uživaju u svim blagodetima modernih tehnologija, u “svemirskom centru” pokraj Valjeva i da slobodno razvijaju svoju maštu, prave nove paradigme koje će jednog dana promeniti svet. Znate, tamo postoji gomila klinaca koji imaju 16-17 godina i raspravljaju o pitanjima kvantne mehanike, arheologiji ili genetici paralelno uživajući uz lude žurke na danima piva koje se održava u obližnjem Valjevu. Oni se druže, razmenjuju znanje kreiraju nove koncepte, prave prijateljstva i sade seme koje oblikovati budućnost.

Noćaš u 2 sata sam od svog poslovnog partnera Miloša iz Banjaluke dobio link članka iz Blica u kojem piše kako para za Petnicu više nema i kako najsavremenije laboratorije, sada, kao grad duhova stoje prazne!

“Deca mogu da se razvijaju, ali ne mogu gladna” – kažu organizatori treninga, zato moraju da krešu budžete i da zbog ove trivijalnosti sprečavaju mlade neurone da prave ideje!

Super – nisam znao da imamo otvorenu politiku depotacije mladih mozgova, jer znate ovi mladi ljudi više neće ići trbuhom za kruhom, nego mozom za znanjem. Znanje je nadnacionalno, oni nisu romatićarski Tesla koji je uprkos tome što su ga gotovo ismevali u tadašnjoj srpskoj vladi ipak želeo da pomogne nekom entitetu koji se zove domovina. Skapirajte koncept domovine u današnjem globalnom svetu ne postoji i ako se ovako ponašamo prema onima koji će biti tvorci koncapata života u budućnosti, njihovi intelektualni čopori će se jednostavno preseliti na drugo stanište.

Pitam se, da li je, zaista neki okoreli državni službenik čiji pečat nije mogao da legne na memorandum o prebacivanju sredstava zato što je bio na neodložnom 256 službenom putovanju ove godine, na Tajlandu i uredno, bez kašnjenja naplatio svojih 256 dnevnica za putovanje u inostranstvo, sposoban da shvati koliki problem pravi.

Neurocid – to je upravo dešava – kao genocid, samo ne nad narodom nego nad neuronima. 

BLIC Link za članak – http://blic.rs/i/414556

oglas blog